Dete staro pet godina podleglo je povredama, nakon što je jutros prebačeno iz Kraljeva u Univerzitetsku dečiju kliniku Tiršova, potvrdila je za RTS direktorka kraljevačke Opšte bolnice „Studenica“ Mirjana Krčevinac.
Drugo dete, dečak star godinu i po dana, takođe je prebačen u Beograd, sa teškim telesnim povredama glave i ekstremiteta, piše RTS.
Osumnjičeni je priveden i istraga je u toku.
Master inženjer saobraćaja, Igor Velić, za Mašinu kaže da u Srbiji svako dete ima duplo veći rizik da strada nego bilo koje dete u ostatku Evrope. Javni rizik za stradanje dece u Srbiji je 12, dok je u Evropi prosek oko 6, navodi Velić. Uz to, naš sagovornik kaže da smo trenutno prvi u Evropi po broju smrtno stradalih na milion stanovnika, a da društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda na godišnjem nivou iznose 4.1 milijardu evra.
„Ako pogledamo neki prosek u Srbiji, mesečno jedno dete izgubi život, a oko 110 biva povređeno na mesečnom nivou. Smatram da kao društvo i kao zajednica i država zaista imamo problem sa bezbednošću i stradanjem dece u saobraćaju“, ističe Velić.
Inženjer kaže i da Nacionalna strategija bezbednosti saobraćaja propisuje „Viziju 0“, odnosno da do 2030. godine nema smrtno stradale dece. Ta strategija je, dodaje Velić, aktivna već pet godina, ali se planovi iz strategije ne ispunjavaju i godišnje nema smanjenja broja smrtno stradale dece, već povećanje.
„Kroz naš strateški pristup koji imamo kao država, ili kroz ono što vidimo na našim ulicama i infrastrukturi, mi vidimo da naše kreatore saobraćajne politike zapravo ne zanimaju deca“, ističe Velić.
Kada su u pitanju uzroci nesreća, saobraćajni inženjer navodi da se najmanje priča o ambijentu koji kreiramo i da je to tema koju nekako svi izbegavaju. Uvek se govori o tome i Velić apeluje na ljude da svakako prilagode brzinu vožnje, ne konzumiraju alkohol, stave decu u posebna autosedišta – ali problem leži u saobraćajnom planiranju, tehničkom regulisanju saobraćaja i pitanjem infrastrukture.
Humani inženjering i infrastruktura
„Nama deca nisu više bezbedna ni u pešačkim zonama, niti su bezbedna na trotoarima – kao što se desilo u Kraljevu juče, ova tragična nezgoda. Mi smo kreirali saobraćajni ambijent koji striktno i jedino zadovoljava potrebe motornog saobraćaja. U tom smislu, ono što naši kreatori saobraćajne politike izbegavaju da primene i da uvaže je humani inženjering“, kaže naš sagovornik.
Humani inženjering, objašnjava Velić, podrazumeva da ulica mora da bude dizajnirana po potrebi ranjivih učesnika u saobraćaju kao što su ne samo deca, već i pešaci i starija lica, osobe sa invaliditetom… Umesto toga, naš sagovornik podseća da su trotoari okupirani parkiranim vozilima i da pešaci gube svoje površine za bezbedno kretanje.
„Na primer, kod nas su zone 30 i zone usporenog saobraćaja samo mrtvo slovo na papiru. Na prstima jedne ruke možete da ih nabrojite onako Srbije koliko ih ima, a čak i tu, naši kreatori saobraćajne politike tu postave samo znak i misle da su time rešili ceo problem. Iza znaka mora da stoji i dizajn ulice koji omogućava i podržava kretanje onih koji su ranjivi. Glavni razlog o kom se najmanje priča i zapravo zahteva najviše sredstava i rada je infrastrukturni“, ističe sagovornik Mašine.
Saobraćajni inženjer podseća da su, pre tri godine, kada je menjan Zakon o bezbednosti saobraćaja, lokalne samouprave ostale bez sredstava za unapređivanje bezbednosti saobraćaja na svojoj teritoriji. Taj novac, kaže Velić, sada pripada MUP-u.
Do promene zakona, 30 odsto novca od kazni ostajalo je lokalnoj samoupravi koja je morala namenski da potroši sredstva za unapređenje bezbednosti saobraćaja. „To je bio koncept u kom oni koji su nebezbedni finansiraju bezbednost“, navodi Velić. Nakon promene, 100 odsto sredstava ide „pravo državi“.
Politička i stručna odgovornost
„Za sve nezgode je lako kriviti nekog učesnika, pešaka, biciklistu, vozača motornih vozila… To je tradicionalni koncept bezbednosti saobraćaja u kom se sagledava samo krivičnopravna odgovornost učesnika nezgode, a taj koncept je napušten pre nekih dvadeset godina u Evropi“, objašnjava Velić i dodaje da je novina koja nije stigla do Srbije, koncept koji pored krivičnopravne odgovornosti učesnika nezgode sagledava političku, stručnu i moralnu odgovornost.
„Šta bi bila politička odgovornost? Ako mi imamo Nacionalnu strategiju za bezbednost saobraćaja i nije ispunjen nijedan cilj iz te strategije, ako smo izbili na prvo mestu po broju smrtno stradalih – na primer, direktor Agencije za bezbedno saobraćaja, ministar unutračnjih poslova, ministar saobraćaja – morali bi da podnesu ostavku i to bi bila politička odgovornost“, navodi Velić.
Kako naš sagovornik dalje objašnjava, stručna odgovornost je na inženjerima i firmama koje su radile tehničku regulaciju saobraćaja, rekonstrukciju neke saobraćajnice i slično – utvrđivanje da li je sve bilo u skladu sa pravilnicima i zakonima zemlje i ukoliko se utvrdi da je nešto urađeno loše – oduzimanje licence ili procesuiranje ukoliko je nezgoda uzrokovana nemarom inženjera ili firme.
Nesporna je krivičnopravna odgovornost učesnika nezgode u kojoj je poginula devojčica, a majka sa bebom teško povređene, navodi Velić i kaže da je na sudu da to reši, ali da je potrebno pokrenuti i političku i stručnu odgovornost u ovom slučaju.
„Kao master inženjer saobraćaja, zahtevam da se pokrene politička i stručna odgovornost i ako želimo da sačuvamo živote dece u saobraćaju moramo da se vratimo u humanom inženjeringu i konceptu održive urbane mobilnosti koji još uvek nisu priznati u našim političkim i stručnim krugovima“, zaključuje Velić.
Više o tome kako ostvariti inkluzivniji saobraćaj pročitajte u autorskom tekstu Igora Velića na Mašini.
A.G.A.
